Ovo je priča o novim generacijama. O onima koji ne ćute, koji ne skreću glavu i ne zatvaraju oči pred nepravdom. O maršu slobode dugom 80 kilometara i o trci mira dugoj 137 kilometara. O onima kojima nisu smetali vetar, kiša, žuljevi. O onima koji dosledno šetaju, iz brojnih gradova, ujedinjeni u ideji promene. Ovo je priča o nekim novim ljudima, koji se drže vrednosti, od kojih su oni stariji, izgleda, već odustali. Tu priču pričaju baš oni za koje se verovalo da se kriju iza ekrana. Može se reći da je ona i pouka, da stariji nisu nužno i pametniji. Na njenim stranicama ispisuju se poruke o ljubavi, pravdi i slobodi. Ovo je priča o onima koji su kandidovani za Nobelovu nagradu za mir. Na koncu, ovo je priča o kojoj će se tek pričati. Tu priču pričaju studenti, jer samo su oni imali hrabrosti da progovore.

Lekcija kojom nas uče studenti
“Najmračnija mesta u paklu rezervisana su za one, koji u vremenu velike moralne krize ostaju neutralni” – rekao je još u 14. veku veliki italijanski pesnik i filozof Dante Aligijeri. Kao da su vođeni baš ovim stihovima, koji govore o moralnoj odgovornosti i važnosti aktivnog delovanja u društvu, studenti su pozvali institucije da rade svoj posao. Institucije se nisu odazvale, verujući (valjda) da Justicija nosi povez preko očiju zato što je slepa, te da nije primetila 15 žrtava sistema. Studenti pak znaju da su boginji pravde oči zatvorene jer je nepristrasna i da samo čeka trenutak u kojem će ponovo moći da radi svoj posao. Zato i oni čekaju. Zato se ne predaju, jer znaju da je borba za pravednije društvo borba koju moramo izboriti.

Kroz mirne proteste studenti pokazuju da je moguće boriti se za promene bez nasilja. Zato govore istinu čak i kad stoje sami. Blokiraju mostove da bi spojili gradove. Zaustavljaju saobraćaj da bismo svi ponovo pravim putem krenuli. Oni ćute, da bi slabiji bili glasniji. Učili su, zato znaju ko je nadležan, a ko nije i kako sistem treba da funkcioniše. Sistematični su, zato imaju plan. Kreativni su, ljudi novog doba, zato kapiraju da društvene mreže jesu mediji preko kojih se prenose važne poruke. Njihova borba nije stranačka, već politička, jer se bore protiv sistema koji je dozvolio da korupcija i neodgovornost postanu norma. Zato je talas promene i zahvatio 240 mesta u Srbiji.

Lako ćemo za Nobela…
Da bi neko postao laureat Nobelove nagrade za mir on pre svega mora pokazati istrajnost u borbi za mir, pravdu i ljudska prava, ali i hrabrost da menja svet – ne samo rečima, već i delima. Prepoznavši sve ovo u studentima, dramski pisac Siniša Kovačević i advokatica Dijana Stojković odlučili su da ih nominuju za ovu prestižnu nagradu. Već i sama nominacija nosi simboliku koja prevazilazi trenutnu situaciju i nacionalne okvire. To je pre svega priznanje svim generacijama koje veruju da je znanje jedina moć, pravi odraz čoveka, kao i da su univerzalne moralne vrednosti i poštovanje ljudskih prava temelj svakog naprednog društva.

A studenti? Oni zahvaljuju, ali ne haju mnogo – jer na ulice nisu ni izašli zbog nagrada i odlikovanja. Nastavljaju dalje, uporno, nepokolepljivo, šireći svest, znanje i ljubav. Time, korak po korak menjaju stvari. Menjaju sistem. Da li će se naći rame uz rame sa Nelsonom Mendelom, Martenom Luterom Kingom i Majkom Terezom ostaje da vidimo, ali jedno je sigurno – pravi heroji ne čekaju priznanja da bi menjali svet.

Od ekrana do ulice
Mnogi su današnju omladinu otpisali, posmatrajući ih kao zgubidane kojima upravlja algoritam. Ipak, u inat svim prognozama i očekivanjima, oni su izrasli u mlade ljude koji znaju da misle, pitaju, delaju. Danas su na ulicama, ali nisu tamo pali s neba – došli su iz prostora u kojem su informacije i solidarnost jače od propagande i straha. I dok ih mnogi i dalje ne shvataju ozbiljno, oni su već ozbiljno promenili sve(t). I nastaviće da menjaju, jer čitali su Andrića pa znaju da se sve drine, ma koliko krive bile, neprestano moraju ispravljati. Jer samo upornošću i istinom se dolazi do slobode. Tom lekcijom sada uče i sve nas.