Kako sam tapšala samoj sebi

Kada sam saznala da sam dobila stipendiju “Boris Trivan” bila sam tako potresena da ni dve nedelje kasnije nisam mogla da dođem sebi. Ne sećam se da sam ikada u životu nešto želela toliko jasno, i bila sam apsolutno ubeđena da baš zato neću da je dobijem, po Marfijevom zakonu.

Sama dodela (tek tada je trebalo da saznamo ime stipendiste ili stipendistkinje) mi je bila izuzetno teška, kasnila sam, padala je kiša, i toliko sam bila zbunjena kad sam stigla, da sam sela skroz negde na kraju prostorije da ne bih smetala jer je ceremonija uveliko počela.

Kad su prozvali sva imena i ostalo je samo još moje sećam se da sam pomislila “hm, pa mora da sam onda ja”, a onda sam odmah zatim rekla sebi kako nema šanse, i tako sam, kad su napokon zaista rekli moje ime, nastavila da tapšem samoj sebi, nesvesna šta sam čula, misleći da je neko drugi. 

Neverovatno sam emotivno sve to doživela, posebno govor koji sam posle držala, nikako mi nije jasno kako se nisam rasplakala. Savršeno se sećam da sam u tom momentu kad sam govorila osetila da se moj život sada menja na jedan veliki način. Uvek sam mislila da sve stvari koje radim u aktivističkom i novinarskom smislu može da radi bilo ko, samo ako želi. Tada sam, međutim, prvi put osetila da stipendiju “Boris Trivan”, ipak ne može baš svako da dobije, i osećala sam se izuzetno počastvovano.

Najvažnija stvar za budućnost

Duboko sam uverena da je najbolje ulaganje ono posvećeno sticanju novih znanja, a da najvažnije blago koje imamo čine mladi ljudi, kojima bi trebalo na svaki način pomagati da razvijaju svoje potencijale.

Na početku svoje karijere novinarke i aktivistkinje, mnogo puta sam osetila da za mlade nema mesta u savremenom sistemu, i da se oni često tretiraju kao jeftina radna snaga, pa se tako njihov rad veoma malo ceni, i retko podržava na bilo koji način. 

Takođe sam se suočila sa zatvorenim sistemima nevladinih organizacija, gde je veoma teško sprovesti neku ideju u delo. Iako sam imala i pozitivna iskustva vrednovanja velikog rada koji sam u svaku aktivnost ulagala, poput onog na Radio Beogradu 202 ili u radu sa sjajnim pojedincima iz različitih oblasti, često mi se događalo da preispitujem trenutak u kome se kao mlada osoba nalazim, i da ne osećam gde je unutar njega zaista moje mesto. 

Tako je stipendija za mene značila prvo objektivno vrednovanje svega što sam do sada uradila, i jednu veliku potvrdu da to neko vidi, i da to jeste važno, kao i retko osećanje da sam tačno tu gde bi trebalo da budem. To je ujedno bio i prvi put da se nečije oduševljenje mojim potencijalima i željom da saznajem novo nije završilo samo na lepim rečima i osmesima, nego je preraslo u iskrenu podršku i svakodnevno učenje na Institutu.

Boris Trivan, filozofija i pokretačka snaga 

Od trenutka kada sam aplicirala za stipendiju, do dolaska na Institut, a posebno kasnije, mnogo puta sam razmišljala o putanji koja je mene dovela na mesto gde sam sada, u poziciju iz koje mogu nesmetano da istražujem nove stvari u idealnim uslovima. Na isti način sam razmišljala o životu Borisa Trivana, o uzrocima i posledicama, talentu i kreativnosti, i tome šta je sve trebalo da se dogodi da bi devojčica koja je do devetnaeste godine živela u malom gradu i volela da čita knjige mogla da potencijal svojih talenata razvija na mestu koje ide ukorak sa poslednjim promenama u digitalnom svetu. 

Na ličnom planu se vrlo često bavim razmišljanjima o značaju naših postupaka i njihovom odjekivanju kroz vreme. Zato je putanja Borisa, koja se na ovako čudan način ukrstila sa mojom, utoliko značajnija meni lično jer potvrđuje davni osećaj da dobre stvari koje mi kao pojedinci pokrenemo uveliko premašuju vreme i prostor, pa i smrtnost. 

Stipendija koja nosi njegovo ime meni je promenila život, preusmerila mu kurs, i otvorila mi sasvim nove uvide, a ujedno mi i vratila veru u ljude na mnogo načina. Upravo zbog ljudi sve stvari koje je Boris radio neće ostati zaboravljene, nego će samo menjati oblik i razgranavati se. Kao što je njegovo delo, energija i ideje uspelo da promeni moj život, tako će i nadalje menjati živote drugih mladih ljudi, koji će, nadam se kao i ja, osetiti da biće koje čini lepe stvari prevazilazi kategorije vremena i prostora. 

Najiskrenije verujem u celoživotno učenje, u moć zagrljaja, emocije i  razgovora. To je ono sam pronašla na Institutu, i što želim da delimo dalje zajedno, pa se posebno radujem budućim stipendistima i stipendistkinjama koji će nastaviti jednu posebnu nit energije i njome obogatiti svet.

The post Najvažnija stvar za budućnost – Lana Nikolić o stipendiji „Boris Trivan“ appeared first on Digital Communications Institute.