Šta sam naučila tokom programa CDMP na Institutu za digitalne komunikacije
Najkraće rečeno – videla sam koliko ne znam, a zapravo sam shvatila koliko tek mogu da naučim.
Prvi dan nove škole
U mojoj generaciji imali smo pet dana programa u jednoj nedelji, čemu sam se veoma obradovala, jer volim da organizujem obaveze (odmah da kažem – to je zato što sam stravično haotična, i takav pristup je jedini spas). Veče pre početka legla da spavam kao da je sutra prvi dan škole, koji u mom slučaju predstavlja izuzetno srećnu uspomenu, ako izumem činjenicu da nisam pogodila koja mi je desna ruka kad je učiteljica pitala iako mi je mama rekla jedno dvadeset puta.
Pošto sam slikovni i emotivni tip ličnosti mogu da vam kažem da se sećam toplog letnjeg vazduha, sebe kako gledam kroz prozor automobila, osećanja u stomaku kao kad treba da skočite u dubinu, ili kao kad krene lift. Sećam se i malo straha, ali rekla bih da je to sasvim u redu.
Ljudi su super
Oni koji vole da uče nove stvari, ne moraju uvek da budu ekstrovertni i željni da ćaskaju sa svima, tako da, ako spadate u one koji radije vole da im neko da računar i ostavi ih na miru, imam dobru vest, ljudi su super, i ostaviće vam dovoljno prostora da se saberete sami sa sobom, i da se opustite.
Što se tiče vas koji volite da ćaskate i za deset minuta znate ko se čime bavi i šta bi voleo da nauči, super ćete se provesti, jer uvek ima nekog ko voli da pokrene razgovor. Ja sam bila negde između, generalno sam stravično otvorena i volim da pričam, ali u situaciji kad oko mene ima mnogo sjajnih uspešnih ljudi počinjem da mislim da sam se ipak malo zeznula, i da možda i nisam baš toliko pametna.
Pričam sa svima, a želim da se u podu otvori rupa i da nestanem. To kažem da vas ohrabrim, kakva god bila vaša generacija, ljudi sa kojima ćete deliti prostor u tim danima, imaćete dovoljno mesta i da budete sami nekoliko trenutalka ako vam to treba, kao i da razgovarate. Ako ste dovoljno hrabri, možete i naglas da kažete da imate malu tremu. Videćete da niste jedini, i da su ljudi spremni da vas ohrabre, da slobodno možete da kažete nemam pojma, i da pitate sve što vam padne na um.
“Pa ovo i nije toliko teško”
To ćete sigurno pomisliti na početku dok gledate prve slajdove, a predavači vam objašnjavaju stvari koje realno jesu komplikovane, uz mnogo smeha i konkretne primere sa kojima svi možete da se povežete. Da, sigurno ću se setiti ovog primera sa frižiderom, optimistično poverujem na neko vreme, dok se pauze za kafu smenjuju sa vremenom za ručak i novim prezentacijama.
Onda to polako prelazi u osećanje da je ipak prilično kompleksno, možda samo malo teže nego što sam na prvi pogled mislila. Petog dana mi je mozak toliko pregrejan da osećam miris istopljene plastike figurativno rečeno, odnosno mojih neurona koji više ne znaju šta sam shvatila, a šta ne.
Ima toliko toga da prestajem da pokušavam s nasilnim uklapanjem stvari u kutije u mojoj glavi, samo puštam da slušam, i osećam, i pravim neke lične slike i emocije koje mi pomažu da razumem stvari na dubljem planu.
Jedino što me uvek ohrabri su ljudi koji predaju jer uvek nađu prostora da negde ubace neku opuštajuću rečenicu. Možda nekom ovo nije važno ali meni jeste, stvarno volim da se nasmejem, a i videćete kakav je efekat na prostor pun koncentrisanih lica koja odjednom postaju osmeh.
Šta vam predavanja daju?
Kada ljudi ulažu novac u znanje, vole da znaju šta tačno dobijaju, i kapiram da ih ne zanima mnogo koliko će smeha biti, pošto im trebaju konkretni rezultati. Baš zbog ovog stava sam mnogo puta do sada u raznim životnim okolnostima gledala kako se razočaravaju jer nisu dobili onoliko koliko su mislili da zaslužuju. Dobićete više nego što pretpostavljate ali verujem da je ipak važno napomenuti nekoliko stvari:
Ulaganje u znanje je neprocenjivo
Iako vam se možda u ovom trenutku čini kao rizično, jednom ćete sebi biti zahvalni. To ne mora da bude već sutra, ali može da bude vrlo brzo. Nikad ne možete da promašite ako umesto putovanja birate novo znanje. Ne kažem da je loše putovati, nego da će sve što naučite jednom da nađe svoju primenu, ili ako baš hoćete, da se isplati.
Šta ja dobijam?
Dobijate sve što ljudi koji predaju mogu da vam daju, sate i sate objašnjavanja, spremnosti da odgovore na pitanja, stalnog podsećanja da su i dalje tu po završetku programa, i da možete uvek da im se obratite. Dobijate set alata koji možete da koristite uvek, i ne samo u digital sferi, nego i na mnogim drugim mestima, jer su veštine koje ovde stičete nešto što možete da prilagođavate svojim karijernim potrebama.
Važno je i da se setimo da umesto da se uvek pitamo šta dobijamo, treba da se setimo i rečenice – šta mogu da dam, šta mogu da učinim sa ovim znanjem tako da se ono razraste u nešto dobro za okolinu?
Materijali
Kad su nam rekli da dobijamo materijale po završetku programa, pomislila sam ooo super, sigurno će to biti ok. Isto sam mislila i dok nisam otvorila folder i prezentacije, a onda sam prestala da brojim. Kad slušate predavanja sve to deluje nekako opušteno, i niko ne broji slajdove. Ali verujte, ima ih puno. Ima i priručnika, i rečnika, ma svega.
Naterala sam dečka da mi sve odštampa na papir posle nekoliko dana, pa sam shvatila da je možda bolje da nisam, jer verujte mi – ima svačega. Ne znam da li ste nekada videli Bokačov Dekameron, ja jesam, ako niste reći ću samo da je vrlo obiman, ovo vam je kao bar tri takve knjige. Da, veliki deo čine slajdovi, što može malo da uteši ali iako nemate mnogo za čitanje biće posla da sve to pređete. Transkripti predavanja su čist tekst, ima ga prilično, a biće tu i video klipova.
Ok, dosta sam vas plašila. Samo sam htela da kažem da ćete definitivno dobiti adekvatnu podršku u materijalima, koja može da izgleda zastrašujuće. Moj savet vam je da ne brojite strane, i da se ne sekirate. Postaće manje strašno kad krenete sa radom.
P.S. Ako vas zanima zašto sam štampala ako je ovo područje digitala – zato što volim da crtam cvetiće i oblake i svašta po marginama dok učim, i da dodajem komentare i beleške. Šta ću, takva sam, volim da napravim zabavu i od teksta za učenje.
Šta se dešava kad počnete da učite?
Pa, prvo treba da se naterate da počnete. Sve deluje lagano na predavanjima, ali kad sami krenete u to, uhvati vas panika. U životu sam položila preko devedeset ispita na fakultetu, i opet sam to osetila. Dala sam sebi vremena dok taj prvi talas straha prođe, a onda sam polako krenula.
I upravo tada kad hrabro otvorite taj folder i knjige, postepeno počinje stvaranje jedne vaše, interne mape znanja, koja prvo deluje kao gusta šuma, a onda sve više liči na malo uređeniji drvored. Znanje koje vas plaši, čini se kao haos koji će da vas proguta, a zatim se u nekim trenucima samo posloži na mesto, i shvatate jednu po jednu stvar.
Ne znam za vas, ali meni je taj osećaj kada nešto konačno ukapiram, čista magija.
Šta se dešava posle položenog ispita?
Pa, nemam pojma, pošto sam u procesu spremanja, ali mogu da vam kažem šta mislim da će da se dogodi. Mnogo toga – u zavisnosti od toga čime želite da se bavite, gde se pronađete, i šta u međuvremenu otkrijete.
Tokom programa shvatićete da vam predavači često otvoreno govore kada nešto ne znaju, i da vas ohrabruju da pitate, i da i sami kažete da ne znate, zato što znanje počinje onda kada shvatimo da ne znamo, i da je to ok, jer ćemo naučiti. Čini mi se da je to jedna od najvažnijih stvari koju ovde shvatate.
Ovo je oblast u kojoj proces saznavanja novog nikad nije završen. Jeste malo strašno, ali mislim da nema mnogo toga toliko lepog na svetu kao što je potencijal koji donosi osećanje da prostor novih saznanja nikad nije zatvoren. To znači da vam nikad neće biti dosadno dok radite, a to je prilično ohrabrujuće zar ne?