Borisa sam upoznala u prvom razredu gimnazije. Bio je 19. mart 1995. godine, bili smo na autobuskoj stanici u Valjevu, čekajući prevoz za Istraživačku stanicu Petnica, za naš prvi seminar arheologije. Bio je visok, tanak, dugokos, nasmejan. On i njegova drugarica iz detinjstva i iz razreda, Maja, došli su zajedno. Upoznali smo se tada i ostali prijatelji zauvek. S obzirom na to da je prošlo skoro 25 godina od tad, oprostićete mi, molim vas, ako sam neki detalj pobrkala.

U nekom od prvih razgovora saznala sam da je zaljubljen u Egipat, u XVIII dinastiju, Ehnatona i Nefertiti. Pisao je radove za takmičenja iz istorije još u osnovnoj školi i pobeđivao. San mu je bio da jednog dana iskopava u Amarni (gradu koji su izgradili pomenuti faraon i njegova legendarno lepa nevesta) i ostvario ga je. I to je ono što uvek kažem ljudima o Borisu.

Mislim da je doslovno jedina osoba, koju sam upoznala u životu, koja je ostvarila svoj san iz detinjstva. To ga opisuje kao ličnost. Rešen, sistematičan, odlučan. Za njega nije bilo „mountain high enough/ valley low enough/ river wide enough“ (da parafraziram stihove pesme), koji su se mogli isprečiti. Arheologiju nije završio, ali je imao maltene sve desetke, jer nije umeo da uči za manje.

Kada je počeo da studira arheologiju, krenuo je i da istražuje kako bi mogao da se dokopa nekog iskopavanja u Egiptu. Otišao je na iskopavanje, koje nije bilo niti iz perioda, niti nalazište kulture koja ga je zanimala, ali je bilo korak do njegovog zacrtanog cilja. Jer, tamo je pronašao kontakt čoveka koji je vodio iskopavanje u Amarni i to je bilo to.

I sam njegov dolazak u Petnicu bio je uprkos autoritetu. Njegov razredni starešina u Gimanziji, izvesni gospodin Bodiroga, bio je izuzetno strog, a Boris nije bio baš od ljudi koji se pokoravaju takvima. Svaki njegov dolazak na seminare bio je praćen nekakvim ispadima ljutnje razrednog. Nekom prilikom je deo ekipe sa seminara skontao da bi bilo intersantno da se našale sa Borisom, pa je jedan otišao na telefonsku govornicu unutar stanice i pozvao arheološki depo, u kom smo mi radili u tom trenutku, predstavio se kao Bodiroga i tražio da razgovara sa Borisom. On se malo zbunio, malo se i prestravio, ali je prilično brzo shvatio da je neko od polaznika s druge strane veze.

Lično sam mu zahvalna, jer je me je naučio da je najbolja šala na sopstveni račun. Meni je to bilo strano i znala sam da se naljutim ako bi neka zeza krenula u tom pravcu. A onda sam upoznala Borisa. Od karikatura mene i moje tadašnje simpatije, preko haiku pesmica na naš račun takođe, do usmenog podbadanja, sve dok konačno nisam prevazišla taj ego-trip.

Sa njim je bilo divno što je mogao da se šali, da lupeta gluposti, da tračari, da komentarište estradu i peva šund muziku, jednako lako kao i da diskutuje o slikarstvu, klasičnoj muzici, književnosti. Za vreme studija, kod mene je dolazio na nekoliko dana, i to je bila velika radost u kući, moji roditelji i sestra su ga takođe mnogo voleli. Kao porodični prijatelj se pokazao kad je umro moj tata. On i naša zajednička kuma Bogdana (ona je njemu krštena kuma, a ja njoj) bili su nekoliko dana kod nas nakon sahrane i to nam je zaista mnogo značilo.

Boris je bio jedna nežna sila prirode, koja je oplemenjivala svet oko sebe. Ljudi nisu mogli da budu imuni na njega. Pretpostavljam da je bilo i onih kojima se nije dopadao, ali lično sumnjam da ga je neko mogao upoznati, a da ga ne zapamti. Ako ga idealizujem, onda to radim oduvek. Tako sam ga videla. U sebi je nosio neke duboke tuge, ali je retko dopuštao da se to vidi. Bio je džentlmen, širokih pogleda i finih manira.

Od 25. oktobra 2018. godine, svet je nešto mračniji i znatno siromašniji.