Da se na početku razumemo, čovek je bio vrlo zajeban lik. No, to ga nije sprečilo da bude bezuslovno voljen – bar kad sam ja u pitanju. Jer, prijateljstvo kao naše retko ko doživi u životu. I ne krijem da me to čini ponosnom. Volim posebnosti, a naše prijateljstvo je zaista bilo prava posebnost. Bili smo svesni toga i sebično smo ga čuvali.

Ako ste se ikad zapitali kako izgleda savršen rođendanski poklon, reći ću vam: kao najbolji prijatelj. Moj je stigao 16. januara 1979. godine. Doduše, sa dva dana zakašenjenja – jer moj je rođendan 14. januara, ali s obzirom na to koliko se na rođenju namučio, nije mu za zameriti. A i želeo je svoj dan – dan u kojem ćemo slaviti samo njega kroz, sad već čuvenu, rečenicu: „Mir Božji, ja se rodi! Srećan vam Boris”.

Tog utorka jedna izuzetna žena, u neopisivim mukama, jedva preživevši, na svet je donela mog prvog i najboljeg prijatelja – neobično biće koje će mi život obojiti klinačkim dogodovštinama, pubertetskim mukama, adolescentskim bitkama, životnim radostima, iskušenjima i avanturama. Čoveka koji me je usrećio najspontanijim smehom i čiji me je odlazak razorio najtežim suzama. Moju drugu polovinu duše. Mog Boru.

Nikada mi nije oprostio ovaj nadimak, ali imajte razumevanja, sa dve godine preteško je bilo izgovoriti Boris. Znam, dali su mu lepo rusko ime a ja sam ga preimenovala u laloški razvučeno Bora. Al’ pelcer se uhvatio odmah, i više se nisam trudila da ga zovem punim imenom. Jer ovo mi je bilo blisko. Bilo je prisno. Baš onako kako sam ga i doživljavala.

Prva rečenica koja ga je dočekala na ovom svetu bila je rečenica mog oca – anesteziologa koji je uspavao i probudio tetka Nadu: „Rodio se k’o car i živeće k’o car”. Dobro, možda nije živeo k’o car, al’ da je bio car – jeste.

Te 1980. godine uselili smo se u dvadesetsedmicu – kako smo zvali naš ulaz. Dve bliske porodice, dva drugara sa ženama i ćerkama i nama dvoma od godinu i dve dana. Već od samog početka bili smo nerazdvojni, od kad bismo ustali do momenta kada bi nas poslali na spavanje – gotovo blizanački. Štaviše, u jednom momentu odrastanja smo planirali da zamenimo glave. Srećom, nismo pokušali.

Bili smo nestašni i radoznali. Dosada nije postojala u našem rečniku. Bliskost koju smo osećali, i koju su naši negovali već od najranijih dana, bila nam je potpuno prirodna. Kao da svaki čovek rođenjem dobije nerazdvojnog prijatelja. Volela bih da je zaista tako, jer znam koliko je vredno. Sigurna sam da smo, koliko god bili slični, svojim različitostima jedno drugo izgradili u osobe kakve smo postali. On mene zasigurno jeste.

Vaspitavanjem od strane četvoro roditelja – četiri različita karaktera, bilo je neminovno da ćemo izrasti u zanimljive ljude. Čika Aca je bio nežan, pun ljubavi, oduševljen našim prijateljstvom. Nije nam dozvoljavao da završimo dan a da se ne pozdravimo zagrljajem – jer tako rade prijatelji. Voleo je da igra video igre sa nama i da zajedno gledamo filmove. Donosio je najlepše poklone sa službenih putovanja. Kupio nam je dvojne telefone koje je povezao sa trećeg na četvrti sprat da bismo mogli da se čujemo a ne da lupamo jedno drugom o radijator kako bismo proverili da li smo kod kuće. Trudio se da Bora izraste u brižnog muškarca – i sigurna sam da je, iako nas je prerano napustio, uspeo u tome. Bio bi ponosan. Ako je voleo, Bora je voleo svim bićem. I životinje i ljude. Još u studentskim danima je od prijatelja prikupljao priloge koje je odnosio u poštu i uplaćivao na račune bolesne dece. Oduvek je osećao empatiju za nemoćna bića – za ljude prema kojima se čini nepravda. Prezirao je grubost i bahatost.

Ako mu je duša bila čika Acina, šarm i intelekt su definitivno tetka Nadini. Na nju je bio oštrouman – brz u mišljenju i govoru. Bilo je neminovno da će biti elokventan poliglota. Prema njemu je bila stroga ali pravična. Bila je svesna karaktera svog deteta i znala je na koji način bi trebalo da ga usmerava. Kada bismo napravili kakav nestašluk, kao onaj kada smo u celom ulazu zamenili otirače osim ispred naših vrata te su svi znali da mi stojimo iza toga, branila nas je, a kod kuće nam je održala ozbiljano predavanje o mogućim posledicama takvog ponašanja. Ili kada mu na kraju osmog razreda, zbog svađe, profesorica nije dodelila diplomu iz istorije iako je imao prvu nagradu na republičkom takmičenju – ali je rešila da mu lično pokloni knjigu – a on joj je, pred celim auditorijumom, knjigu tresnuo ispred nogu i napustio priredbu, dok je tetka Nada bez osvrtanja izašla za njim. Svi smo mislili da će uslediti ozbiljna kritika a ona ga je zagrilila i rekla mu „Svaka čast”. Trebalo je hrabrosti za ovakav postupak sa samo petnaest godina. Znala je koliko je bio povređen ali u pravu. Poštovao je to – formiralo ga je u čoveka kakav je bio. Često pomislim da nas je ovakvim hrabrim potezima naučila kroz kartanje – jer nas je terala da razmišljamo logički, da sve u životu ispratimo šalom i da stojimo iza svojih odluka. Da i sa najlošije podeljenim kartama odigramo najpametnije. Mislim da ćete sada bolje razumeti njegov tvit: „Moja majka je takva majka da bi trebalo da ustanem kad govorim o njoj”.

S mojim ocem smo učili drugu stranu šale – one na sopstveni račun, koja je, ispostavilo se, bitna za odrastanje. Bora i on su redovno zbijali šale na račun ovog drugog. U zagrljaju mog oca izdržao je sahranu svog.

S mojom mamom, koja je najviše razumevala naše nestašluke – pa čak mu i oprostila što joj je čupavi tepih u dnevnoj sobi počešljao „na razdeljak”, nekako je bilo najlakše. Kod nje bismo odlazili po odgovore za sve ono što nismo mogli druge da pitamo. Jednom prilikom smo gledali film u kome je pomenut orgazam. Prvo smo pitali babu za objašnjenje. Međutim, kako nismo dobili adekvatan, ili gotovo nikakav, odgovor i kako je baba posle toga nedelju dana išla kroz kuću i krsteći se vikala: „Ju, Gospodi Bože!” rešili smo da će nam Ljubica bolje objasniti. I objasnila nam je: „Orgazam vam je kad su dvoje ljudi zajedno i kad im je lepo”. Tada smo shvatili da je nama stalno orgazam. I bio je. Orgazam duša.

U našoj kući u ramu ikone stoji Borina fotografija. Ne, nije bio svetac, kao što rekoh na početku, ali je, kako je moja mama smatrala, zaslužio ovo mesto.

Jedno veče mu je u šali rekla da će zadenuti njegovu fotografiju uz Sv. Dimitrija ako moja sestra počne da se zabavlja sa dečkom koji joj se sviđa i za koga je smatala da je pravi za nju, a Bora poradi na tome. U nedelju u 3h ujutru pojavio se sa svojom fotografijom na našim vratima. I kako ga onda ne obožavati i ne oprostiti mu razdeljak na tepihu?

Oduvek smo voleli filmove i serije. Mislim da je Spaceballs, The Naked Gun i Blackadder gledao milion puta. Bili smo učlanjeni u sve video-klubove u gradu – u stanju da odemo u drugo naselje s roditeljskom ličnom kartom samo da bismo se učlanili u neki novi video-klub. Jednom prilikom je zaboravio da vrati kasetu dva meseca. Ili ga je prosto mrzelo. Ovo drugo je verovatnije. Morali smo da smislimo način kako da prođe nekažnjeno jer nismo imali dovoljno novca od džeparca da platimo kašnjenje. Priča da se kaseta koju je iznajmio zaglavila u mom video-rekorderu više nije prolazila. Palo nam je na pamet da odglumimo smrt izvesne tetke iz Londona, zbog čega je odsustvovao dva meseca iz zemlje. I flor smo napravili. Oboje. Kao da sam ja imala bilo kakve veze s njegovom nepostojećom mrtvom tetkom. I tako smo otišli u klub. On ucveljen, ja tešeći ga. Vlasnica kluba nam je oprostila kašnjenje. Zbog originalnosti. Očigledno ju je zabavljala svaka naša nova „ideja”. Znala je s kim ima posla.

Igrali smo se svega što bi nam bilo zanimljivo ili aktuelno na televiziji. Od Evrovizije, Posla (on je, naravno, bio direktor a ja sekretarica) do tada popularne Dinastije. Bora bi bio Aleksis a ja Kristl, jer Blejk niko od nas nije želeo da bude. Da se razumemo, imali smo mi i druge prijatelje, ali smo najviše voleli da se igramo sami. Ako bi se ko umešao dali bismo mu nekakvu nebitnu ulogu. Tako je jednom tetka Nadi, na njeno pitanje koju ulogu ima jedan drugar u Dinastiji, odgovorio: „On je predsednik mesne zajednice”. Sigurna sam da bi mu dodelio i ulogu vozača ili kafe-kuvarice da se kojim slučajem s nama igrao Posla.

Sa gimnazijom su došla i ozbiljnija interesovanja. Pored Petnice i naučnih radova za koje smo se zainteresovali još u osnovnoj školi krenuli smo i na hor. Njegova sestra Nina i zet Coka su nas odveli na audiciju i tako je „Josif Marinković” postao bogatiji za još jedan bariton i drugi alt. Voleo je da peva. Naše slave i porodična okupljanja bila su poznata po druženju uz klavir i gitaru. Bile su to najlepše i najdraže večeri. Kada bi se svi gosti razišli, ostajali bismo mi „naši” da se smejemo do kasno u noć i pevamo u mikrofone od baterijskih lampi.

Nakon gimnazije, znali smo da ćemo otići na fakultet. On je oduvek bio spreman za studije arheologije. Nakon takmičenja iz istorije u osnovnoj školi i Petnice u gimnaziji, to je nekako bio prirodan sled. Meni je duže trebalo da se pronađem. Bili smo sigurni da će biti nešto u vezi sa umetnošću ali ne i šta tačno. A onda sam rešila da upišem arhitekturu. Tada mi je rekao: „To je to. To si ti. I umetnost i inženjerstvo. I sloboda i preciznost. Ne bih mogao da zamislim da studiraš nešto drugo”. Otišli smo za Beograd. Zajednički život u prestonici doneo je nove avanture. Od onih uobičajenih kao što su studentske ispitne muke i besparica do onih potpuno neverovatnih kao što je epizoda sa sedam (da, sedam!) slepih miševa u njegovoj sobi. Jer to samo njemu može da se desi. Normalnom čoveku bi uleteo jedan, eventualno dva, ali kod njega je moralo da bude sedam. Uvek je preterivao. Tog vikenda došao mi je dečko iz Novog Sada u posetu. Bilo je leto, prozori širom otvoreni. Spremali smo se za spavanje a Bora je naravno pravio večeru u dva ujutru jer je radio noću. Kad se vratio u svoju sobu zatekao je sedam slepih miševa kako lete oko lustera. Hrabar na rečima ali ne i  fizički rešio je da će on da snima dok njegova devojka, moj dečko i ja ne izbacimo šišmiše iz sobe. Naoružani oklagijma i kišobranima s kapuljačama na glavi uleteli smo u sobu da rešimo situaciju. On je išao poslednji glumeći kamermana. Da skratim priču, šišmiša smo se rešili, a moj tadašnji dečko je od tog momenta dobio nadimak Betmen. Od Bore, naravno.

„Je l si tražila da ti puste mleveno na infuziju?” bila je prva rečenica koju sam čula nakon buđenja posle anestezije. Operaciju sam dobro podnela, a njemu je bilo bitno samo da mi čuje glas. Uvek je brinuo o meni. Značilo mu je kako izgledam, kako se osećam, s kim se zabavljam. Želeo mi je najbolje – kao za sebe. „Docrtaj tu obrvu što ti fali kad ustaneš ujutru. Ok, ako ti šeta oko i ne možeš baš da ga zameniš bar ga šminkom zamaskiraj, majku mu! Kako to ideš do trafike? Šta ako naleti čovek tvog života a ti k’o klošarka? Nikad te nećemo udati! A oboma nam je neophodno da se bogato udaš!”

Kad sam svojevremeno dobila veliku arhitektonsku nagradu novčani deo je bio dovoljan da kupim kola koja sam već duže vreme želela. Nije se slagao s mojom odlukom: „Kupi sise. Nemaš dečka”. – „Ne trebaju mi sise. I ove su lepe”. – „Koje sise? To nisu sise. Ako kupiš baš baš prave sise imaćeš i dečka… I kola”. Posle me jedan pitao što sam mu okrenula leđa. „Je l’ sam ti rekao da kupiš sise?! Sad se vozaj!” i sad mu čujem glas.

Toliko je anegdota iz perioda našeg prijateljstvovanja da bih mogla knjigu napisati. Knjigu, koju sam njega godinama molila da napiše. Jer uvek je umeo s rečima, ja sam više (s)likovni tip. Knjiga je, eto, ostala nenapisana. Ono što je ostalo je samo sećanje i ovi redovi u kojima se trudim da vam prikažem bar nekoliko crtica iz zajedničkog života. Ne zamerite na stilu. Sigurna sam da bi njegove reči bile i duhovitije i zanimljivije. Ali doživljaji s njim su vredni pisane reči i ovi zapisi neka, barem zbog toga, budu vredni čitanja.

Već napomenuh da nije bio svetac. Na to je čak bio ponosan. Smatrao je da bi život trebalo živeti a ne posmatrati, da je život uživanje ali i grešenje, da se ne treba kajati. Zato je voleo pesmu Duška Trifunovića „Grešio sam mnogo”. Doživljavao  ju je nekako svojom.

Bio je netipične inteligencije i talenta. Poliglota. Brz u razmišljanju. Radoznao. Kreativac. Poštovalac muzike i umetnosti. Obožavalac egipatske civilizacije, Dalija i Krleže. Izuzetno muzikalan. Neodoljive harizme i šarma. Pacifista. Vrlo kritičan. Perfekcionista. Metodičan. Temeljan. Često je bio isključiv. Uvek je znao šta želi a šta ne. Nije odstupao od svojih želja. Ni u igri, kao dete, niti kasnije kao odrastao čovek. Nije pristajao na kompromise. Želeo je uvek najbolje za sebe. Nije bio skroman, voleo je luksuz. Voleo je lep i lagodan život. Trudio se da ga takvog izgradi. Ali to nije isključivalo humanost i borbu za pravdu. Želeo je bolji svet. Želeo je da ga menja i na neki svojstven način iznašao je put kojim bi to postigao. Oštrim humorom je umeo da poentira – najdelikatnije. Bolne situacije maskirao je šalom. Koristio je duhovitost da ukaže na osetljive teme. Možda je upravo to bio njegov zadatak?

Bio je 29. februar 2008. godine kada sam donela životnu odluku da napustim Beograd i poslednji stan u kom smo živeli. Sa u nekoliko kutija upakovanim dvanaestogodišnjim životom u prestonici vraćala sam se u rodni Zrenjanin. Mama i zajednički porodični prijatelj došli su po mene. Bora nas je ispratio. Negde u podnožju Kalemegdana zazvonio mi je mobilni. Rekao mi je: „Ušao sam u stan, tvojih stvari više nema. Tek sam sada postao svestan da si zauvek otišla”. Plakao je. I ja sam plakala. Završili smo razgovor a mama mi je rekla: „Sve bih na svetu dala za takvo prijateljstvo”. U istom momentu nas je zaustavio saobraćajac. Hteo je da piše nekakvu neosnovanu kaznu kada me je ugledao na zadnjem sedištu kako plačem. Interesovalo ga je zašto, a ja sam rekla da napuštam Beograd i da ostavljam najboljeg prijatelja u njemu. „Ne bi trebalo da plačeš zbog muškarca”, rekao je i pustio nas bez pisanja prekršaja. I ne plačem zbog muškarca. Plačem zbog prijatelja. Al’, nebitno. Malo ljudi bi razumelo.

U narednim godinama viđali smo se ređe. Nekoliko godina sam radila u Novom Sadu pa smo susrete uglavnom usmeravali ka Zrenjaninu gde smo odlazili da se vidimo i da posetimo porodice. A onda je retko postalo ređe. Imao je sve više obaveza i bivao je sve više tražen. Prijala mu je popularnost. Prijali su mu novi ljudi. Prijao mu je novi početak. Razumela sam to.

 

U Beograd nisam odlazila, a on je retko dolazio za Zrenjanin. Tog kobnog 25. oktobra 2018. godine otišao je zauvek u, hoću da verujem, bolji svet. Svet za kakav se borio. Nismo se oprostili i to me je razdiralo. Nisam stigla da mu kažem da ga volim, iako je to znao. Nakon komemoracije u Institutu za digitalne komunikacije, otišla sam sa njegovima u kafić koji je otvorio par meseci pre smrti. A onda sam na zidovima kafića ugledala svoje crteže koje je godinama čuvao. Iako sam neutešno plakala, na neki svoj način, dao mi je smiraj. Kao da mi je ovim gestom rekao: „Znaš da te volim i da sam te uvek voleo”. Eto takav je bio – najdivnija duša upakovana u karakter zajebanog igrača, lepo vam rekoh na početku.

„S vremena na vreme, kosmos se uortači sa zvezdama i iznedri biće koje se više nikada neće ponoviti” napisao je svojevremeno. Nije mislio na sebe. Ali kao da jeste. I evo čujem ga trenutno u glavi kako mi govori svoju omiljenu: „Ah, tako mlad a već citiran!”

Ako ste imali sreću u životu da jedno ovakvo biće imate za prijatelja, čuvajte ga. Recite mu koliko vam znači. Odvojite vreme za prijateljstvo. Brinite za njega. Ne ostavljajte ništa nedorečeno i ne ostavljajte ništa za sutra. Jer sutra može da vas dočeka nespremne.

Mog prijatelja više nema. Svakim danom tražim ga u drugim ljudima, u poznanicima i slučajnim prolaznicima. Osim onog malo što prepoznajem u tetka Nadinom humoru, Nininoj sestrinskoj ljubavi, Vanjinoj svojstvenosti i Nikolinim očima, ne pronalazim ga. Ne uspevam da nađem tu istu suštinu postojanja – istu nesvakidašnju harizmu koju je posedovao. Želim da verujem da je, kao i njegov omiljeni junak Mali Princ, naselio jednu zvezdu kojoj kažem laku noć svako veče. S kojom delim sopstvene dileme i brige. Ono što me raduje i ono što me tišti. Možda razgovaram sa zvezdom, ali znam da ustvari razgovaram sa njim.

U džepu svakog dana nosim dve bube: crnog i belog skarabeja (staroegipatski simbol sunca, duše i ponovnog rađanja) koje mi je svojevremeno doneo iz Egipta. Kada mi je potreban njegov savet, postavim mu pitanje i izvučem bubu iz džepa. Bela je za da, crna je za ne. Osećam da me tako čuva. Kao što me je uvek čuvao. Kao što njega sada čuva čika Aca.