Da li nas anksioznost tera da uspemo ili nas sabotira? Da li smo svi mi anksiozni ili jedino ja? Ovo je moja priča o putu anksioznog dečaka zarobljenog u telu odrasle osobe, koji nije znao svoj životni put. Sve dok se nije pojavila stipendija “Boris Trivan”.

Pronalaženje ovog puta opisaću kroz tri datuma koja su mi veoma bitna. Pa da počnem…

Petak, 25. oktobar 2019.

Celu prethodnu noć nisam mogao da zaspim. Vrteo sam se, znojio se kao da imam temperaturu, a srce mi je ubrzano kucalo. Po osećaju neprijatnosti, shvatio sam da me je opet uhvatila anksioznost. Govorio sam sebi: „Moraš da dišeš polako i duboko Igore, ovo je samo iz glave!“. Nije mi pomoglo. Čim je prva tehnika smirivanja počela sa rečju moram, moje telo je to odbilo. Sada je red na drugu tehniku.

Pustio sam pesmu Easy Lover. Anksioznost je rasla. U mislima je bila samo rečenica: Nikada nećeš uspeti! Ne znam za šta je ta misao bila vezana, ali kada si anksiozan, nema potrebe to ni analizirati. Bude ti još gore, jer počneš da analiziraš analizu koja je napravljena od strahova.

Na red je došao Google i njegov bedni odgovor koji mi je samo produbio anksioznost.

Ostalo mi je da pokušam sa poslednjom tehnikom u koju nisam verovao: meditacija i zakon manifestacije. Pronašao sam klip Meditacija u svetu LOTR (Gospodar Prstenova). Delovalo mi je zanimljivo, jer sam veliki filmofil i obožavalac Tolkina.

Sedeo sam pored vatre i pričao sa čarobnjakom Gandalfom. Kojim životnim putem treba da krenem? Gandalf se samo nasmejao. U tom trenutku, meditacija je učinila svoje i ja sam napokon utonuo u san.

Ujutru me je sačekala poruka od drugarice kako misli da bi bilo super da se prijavim za stipendiju „Boris Trivan“. Možda je to taj životni put kojim treba krenuti? Nisam više postavljao sebi to pitanje, osetio sam da je ovo odgovor od Gandalfa.

Petak, 27. decembar 2019.

Par dana pre ovog posebnog datuma, dobio sam poziv sa nepoznatog broja. Ćao Igore, Sanja je. Htela sam da vidim sa tobom da li si slobodan da se čujemo i vidimo 27. decembra vezano za stipendiju?

Zašto baš taj datum? Tada putujem u Zagreb, pomislio sam.

Morao sam brzo da pronađem rešenje i rekao sam da mi 15h odgovara. Anksioznost se opet javila, ali nisam smeo da propustim šansu, ovo je nešto što jako želim u životu.

Put je trajao šest sati, a isto toliko i moja anksioznost i ushićenost oko stipendije. Razmišljao sam kako će taj sastanak izgledati. Šta ako mi se isprazni baterija na telefonu? Da li će wi-fi raditi? Noge su mi se tresle, a pauze sam proveo paleći cigarete jednu za drugom. Cigarete su nestajale, a moja anksioznost je bila sve veća i veća.

Po dolasku u smeštaj krenuo sam u pab i željno iščekivao sastanak. Pošto sam poranio pola sata, različite misli su mi se motale po glavi. Šta ako ostavim loš utisak? Toliko sam bio ushićen i uznemiren u isto vreme da sam pet puta testirao Skype poziv sa sestrom. Trenutak sastanka se bližio, a trema je sve više i više rasla.

Glupi Skype i moje generičko ime naloga live.13d1431ys koje ne mogu da promenim. Pomislio sam da je već sve gotovo i da sam ostavio loš utisak odmah na startu. Bravo Igore, opet si zeznuo sve.

Kada vratim film, slabo se sećam o čemu smo pričali na sastanku, jer sam toliko bio uspaničen. Kasnije sam saznao da sam ostavio utisak nekog sa veoma velikim samopouzdanjem. I sada prasnem u smeh kada se setim toga. Uvek se šalim: gornji deo – samopouzdanje, donji deo – moja anksioznost koja mi ne da mira.

Šta ako je ne osvojim na kraju? Šta ako vide da nisam dostojan stipendije?

Četvrtak, 23. januar 2020.

Došao je dan kada se proglašava dobitnik stipendije „Boris Trivan“. Moja verna prijateljica anksioznost mi je poručivala da ipak neću dobiti stipendiju.

Pošto sam jako želeo da budem dobitnik stipendije, meditirao sam svaku noć od početka meseca. Razmišljao sam o tome kako je držim u ruci. Želeo sam da osetim da je moja, ali anksioznost se nije smirivala. Podsvest kaže da je moja, svest kaže nije moja. Sukob mišljenja, a ja sam sudija u ovom sukobu.

Pred odlazak na dodelu, obuo sam dve različite čarape. Želeo sam da razbijem maler. Želeo sam da uspem. Verovao sam Gandalfu. Verovao sam devojci, sestri i sebi na kraju.

Doček na Institutu je bio topao, ljudi predivni, kandidati kvalitetni. Svakome sam nalazio prednosti, a sebi samo mane. Izgubiću! Jedna od kandidatkinja je došla čak iz Niša. 100 posto osvaja ona, pomislio sam..

Došao je red na proglašenje dobitnika.

Čuo sam glas koji kaže: “Dobitnik stipendije Boris Trivan je Igor Pavić!“

Svi su aplaudirali, a ja sam bio šokiran. Bio sam spreman da čestitam drugima, a umesto toga oni meni čestitaju. „Dobio sam stipendiju Boris Trivan“, napokon sam rekao to sebi. Najgore od svega je što ne umem da pokažem emociju. Delovao sam hladno, a hteo sam da zaplačem od sreće!

Shvatio sam da je moja manifestacija uspela i pomislio da je moja anksioznost samo moja, ali me je naterala da uspem! Bravo Igore!

Autor bloga je Igor Pavić dobitnik stipendije „Boris Trivan“ za 2020. godinu i ovogodišnji član žirija.

Igor je student FON-a, veliki ljubitelj sporta i filmova, a od skoro se interesuje za editovanje videa i sjajno mu ide.