Kako pisati o nekome u prošlom vremenu, a ko je još uvek sveprisutan? Kako pisati o nekome kog nikada niste upoznali, ali ste ga znali? Kako pisati, a ne spomenuti njegovu posebnost, prisutnost, dobrotu, vedrinu, inteligenciju, prizemnost…?

Boris Trivan – arheolog, novinar, urednik, osnivač Instituta, predavač, Pokojna Mileva, pionir društvenih mreža u Srbiji, zaljubljenik u digitalni svet, Radivojev tata, voljeni sin, brat, ujak, prijatelj, poznanik… Sigurno bi mogao da ponese i titulu prvog i najpopularnijeg (ali i najvoljenijeg) srpskog influensera, jer je zasigurno, u pravom smislu reči influenser, to i bio. Jedini koji je zaista imao uticaj na široku javnost. Mali princ srpskog interneta.

Društvene mreže i svet digitala, marketinga i komunikacije, promenili su Borisov život. Svojom internet kreacijom, Pokojnom Milevom, prevazilazio je granice u pregledima i reakcijama na društvenim mrežama. Iskren, duhovit, inteligentan, „bez dlake na jeziku“, svoj uticaj koristio je da putem tradicionalnih i digitalnih medija uvek govori ono što misli, ono što je ispravno, u čemu su se i mnogi pronalazili. Njegove misli i citati i dalje se dele na društvenim mrežama. Stipendija kojom mladi žive sve ono što je Boris voleo, zasigurno će u budućnosti promeniti još mnogo života, kao što je promenila i svima nama koji smo bili deo prvih generacija iste.

Njegov duh, energija i ljubav i dalje se osećaju na DCI-u. Nemoguće je sedeti i slušati predavanje, a da se ne okrenete i gledate u staklena vrata i da ne očekujete da se odnekud pojavi. Neki ljudi su toliko voljeni a da ni sami nisu bili svesni koliko, a nadam se da Boris to sada zna, vidi i oseća svu tu ljubav.

Voleo je život, smatrao je da će ljubav i dobrota da pobede i promene svet. Zalagao se za istinu i pravdu, bio je u prvim redovima za donošenje Aleksinog zakona. Pružao podršku i podstrek svima onima u kojima je video talenat, želju za napredovanjem, učenjem i radom na sebi.

Pre tri godine Boris je postao zvezda. „Za sve ljude zvezde ne znače isto. Za jedne, koji putuju, zvezde su vodiči. Za druge, one su samo male svetiljke. Za učenjake, one su problemi. Za mog poslovnog čoveka one su bile zlato. Ali sve te zvezde tamo ćute. A ti, ti ćeš imati zvezde kakve niko nema“. Tebi, meni i nekim drugim ljudima, zvezde su večna ljubav i sećanje na one koje volimo, a koji su se preselili na njih. „Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag“. Da… i ostavio je lepršav trag i zaista je budalasto i čudno (svima) drag.

I zato, ako nekad uveče budete sedeli kraj prozora ili šetate ulicama, pogledajte u nebo i nasmešite (mu) se, jer on, večiti dečak, „još uvek šašav leti i živi“. „A kada se utešiš (čovek se uvek uteši) biće ti milo što si se sa mnom upoznao. Ostaćeš mi uvek prijatelj. Poželećeš da se smeješ sa mnom. Otvorićeš mi ponekad prozor, onako iz zadovoljstva… I tvoji prijatelji biće iznenađeni kad te vide da se smeješ gledajući u nebo. A ti ćeš im tada reći: ’Da, zvezde me uvek zasmejavaju!’“

Svi oni koji (imali sreću da) su poznavali Borisa, su bogati, jer sada, na nebu, imaju (svoju) zvezdu koja će ih zauvek zasmejavati.

Dalida u pesmu „Avec le temps“ („Vremenom“) kaže da je vremenom sve prolazno – ljudi koje volimo, oni koje smo tražili po kiši, glasovi, najlepše uspomene… I da, zbilja ćemo vremenom svi postati samo jedan atom u univerzumu uspomena, jedna tačka u galaksiji istorije. Ali neki posebni ljudi, kao što je bio Boris, živeće večno kroz sve ono što su stvarali, sanjali, mislili, voleli… Vreme ih neće zaboraviti. Sve je prolazno, Boris je zauvek.

Autor bloga je Aleksa Anđelić finalista stipendije „Boris Trivan“ za 2019. godinu i ovogodišnji član žirija.

Aleksa je novinar i master komunikolog, bavi se pisanjem i montažom, a veoma je zainteresovan i za polje digitalnog marketinga.